TREBA MI NEKO...poezija...N. Trbojevic

Treba mi neko, ko me neće sa čuđenjem gledati, kad iz sna ga prenem u ponoć I uzmem ga čvrsto za ruku, i povedem u šumu, a sa vilama igramo kolo i pevamo pesme u slavu Peruna, svu noć. Treba mi neko, ko će moći premostiti od svog do mog srca osećanja Neko ko voli na detinjstvo sećanja Kome nisu strani glasovi u šušnju granja, Neko ko želi da igra pod velom mesečine I ume da sanja Treba mi neko, ko neće zameriti ako iznenada u plač briznem Setivši se onih koji koračaju po ivici zaborava Ko razumeće ako i u neki prolaznu stvar ogreznem Neko ko istim očuma gleda i diva i mrava Treba mi neko, da bujicama nežnih reči moju ljubav rasplamsava i draži Neko, ko voleće me istom merom i u zimski dan i kad cveta cvet raži. Neko ko zna, da onaj ko voli, ništa drugo sem ljubavi, za uzvrat ne traži. Neko koga nije sram da u slabosti ljudskoj zazove Boga Neko, ko će me voleti i kad počnemo stariti a i posle toga.