Pesma „Haljina“ Mirjane Bobić Mojsilović

Prvi put nakon 18 godina, Mirjana Bobić Mojsilović je održala promociju svoje knjige u Beogradu. I pored hladnog i snežnog vremena, knjižara Delfi u SKC-u bila je prepuna onih koje je privukla, energija i književnost ove umetnice. I zaista je bilo posebno, osećala se ljubav u vazduhu, ljubav o kojoj ona toliko piše i govori. I svi su bili oduševljeni njenom novom knjigom „Muška azbuka“ i mogućnošću da se sretnu sa svojom omiljenom autorkom, i glumci, Tanja Bošković i Ivan Jevtović su bili maestralni čitajući odlomke, ali vrhunac večeri bila je Mira Bobić Mojsilović i interpretacija njena pesme „Haljina“. I evo je, ako ste poželeli pažljivo da je pročitate ili ponovo pogledate kako je to učinila Mira. HALJINA To se nalazi u mojim knjigama u mojim pozorišnim komadima. Na mojim slikama: Oblačim moje heroine uvek u istu, običnu, dirljivu modu. Ništa posebno: Haljina na tufne, možda od viskoze, ili od cica. Kao ona davna, siromašna, haljinica. I, onda su došle bolje haljine. Moj stil je postao bolji Elegantniji. Moje haljine su od svile i muslina, pliša. Za svako godišnje doba. Kada je blaga noć, il’ kad je kiša. Pametne su to haljine, i, zrele. Sa rukavima od tila. I na bretele. Skupe su i zastrašujuće. Preozbiljne, za veče. Haljine koje obavezuju. Obučene samo po nekoliko puta. Obešene u plakaru poput duhova, između kaputa. Usamljene su i nesigurne. To su haljine koje su išle u provode, a vraćale se, uglavnom pripite. Haljine koje su mnogo pričale. I pušile. Haljine koje su se trudile da ostave utisak, a onda su mrzovoljno svlačene i bacane u mrak. Haljine koje su se same budile. Navikle na ponavljanja. Na rutinu. Na taj ples varkin, što bi rekao Filip Larkin šapatom i kricima: navikle na rutinu života proćerdanog, među viljuškama i licima. U mojim knjigama, u mojim slikama, pozorišnim komadima, moje junakinje, s kojim god da se bore jadima, bolje žive od mene; Jer sam sredila da svaka od njih ima uspomene, u vidu haljine od viskoze ili od cica na tufne. Obična haljinica. Mala melodramatičnost trena za kojim čezne svaka žena. Nisi razumeo da Ti, treba da budeš taj koji iz ljubavi ode u neku radnju iz čista mira, i izabere haljinu, za mene. Po svojoj volji. Čak i pogrešnog broja ili smešnog kroja. I život bi bio mnogo bolji. Bila bi to tvoja lelujava nežnost nezapamćene snage od koje ne bih mogla da dišem. Ali, nisi to shvatio. I, zato slikam. I pišem.